Justejn Gorder: Zamak u Pirinejima

Pre tri meseca pod ruku mi je dospeo roman Justejna Gordera “Zamak u Pirinejima“. Roman je zamišljen je kao e-mail prepiska između glavnih likova. Ovakav koncept mi se odmah svideo i želeo sam da što pre vidim na koji način ga je pisac realizovao. Radnja romana u tom trenutku nije mi bila mnogo bitna, a raniji radovi ovog autora najavljivali su pitko štivo prožeto filozofskim razmatranjima. Rešio da izdvojim malo vremena i pročitam knjigu.

Knjiga se bavi kritičkim pogledom na religiju, paranormalne pojave i onozemaljski svet iz dva dijametralno suprotna ugla: jednog “vernika” i jednog skeptika. Radnja romana vrti se oko mističnog događaja koji je razdvojio glavne likove: Stejna i Surlum. Trideset godina kasnije posle njihovog slučajnog susreta oni odlučuju da uspostave kontakt, ali isključivo preko email-a.

Najavljivanje mističnog događaja na početku romana i njegovo pominjanje kad god se nađe zgodno mesto za to, predstavlja Tajnu (sa velikim T) romana. Tokom cele knjige oni razglabaju o toj njihovoj Tajni, ali sve do pred kraj knjige se ne objavljuje šta je u pitanju. Preveliko potenciranje na ovom događaju kao okosnici cele priče i nepotrebnim držanjem čitaoca u neznanju, istog čine samo nepotrebno smorenim, iznerviranim i nezainteresovanim za radnju romana. Da je kojim slučajem ranije otkriveno šta je u pitanju, poenta se sigurno ne bi izgubila. To ne bi pokvarilo ni čitanje, samo bi mu od početka dalo više smisla. Ovako može da se desi da odustanete i ne pročitate je do kraja. Ja sam knjigu zaklopio na 138. strani i ostavio je.

Još jedan razlog koji me je odvratio od čitanja je apsurdnost korišćenja email-a kao jedinog sredstva komunikacije. Da bih ovo objasnio moram napraviti malu digresiju. Radnja romana smeštena je u leto 2007 godine. Sredstva za komunikaciju odavno su prevazišla telegram, kao jedini oblik razgovora na daljinu. Junacima romana su dostupni i chat, i telefon, i video call. Oni insistiraju da se komunikacija obavlja isključivo preko email-a. Na nekim mestima se navodno dopisuju u realnom vremenu, tj. Surlum pošalje mail, pa čeka da joj Stejn odmah odgovori i obrnuto. Za potrebe ovakve situacije chat je idealna stvar. Pisac je morao na neki način da uvede dijalog (aktivnu raspravu) u roman, kako bi bar na momente pobegao od monotonije koju prouzrokuje čitanje dugačkih pisama junaka. Dijalog je sproveo kroz kratke email poruke i poenta mog izlaganja je da je upravo na tom mestu trebao uvesti chat, ako likovi već nisu bili spremni da razgovaraju telefonom. Jedini razlog zbog koga se pisac nije odlučio na ovaj korak, po meni je to što je pokušao da bude konzistentan i nije želeo da uvodi nov način komuniciranja junaka. Knjiga se tada ne bi mogla reklamirati kao: Knjiga sastavljena od međusobno razmenjenih email-ova Stejna i Surlun.

Večeras, razmišljajući o nekim stvarima setio sam se jednog interesantnog pasusa iz knjige koji opisuje slučajnosti. O njima ću pisati neki drugi put. Usput sam pomislio kako se možda na kraju knjige pronađe još koja zanimljiva rečenica. Upravo iz tog razloga rešio sam da pročitam knjigu do kraja, a da deo recenzije napišem sa mišljenjem koje sam stekao pre nego što sam odustao od knjige. Konačan sud izneću kad završim sa čitanjem.

Odoh sad da čitam knjigu.

Dva sata kasnije.

Moje mišljenje se i dalje nije promenilo.

Jako volim neke od ranije objavljenih dela ovog pisca, ali to nije dovoljan uslov da mi se i svako njegovo novo delo bezuslovno svidi. Smatram da je ovo jedna prosečna knjiga, koja obiluje ne tako interesantnim filozofskim razmatranjima i ako vam se ova tematika ne sviđa zaobiđite je u širokom luku.